Једна од главних политичких мантри актуелне власти је економски развој у успону, раст БДП-а и Његова светост - страни инвеститор. Покушали смо да из прве руке, од министра привреде Горана Кнежевића, сазнамо колико се стварност подудара са лепом сликом која се шаље.

У складу с утиском да се, упркос тој причи, министарство у чијем портфељу је управо привреда, некако држи ван светлости рефлектора, министра Кнежевића прво питамо о чему се ради. Да привреда, ипак, није у другом плану?

- Економија и привреда јесу један од приоритета Владе. Ја сам у годинама када ми лична афирмација и промоција не требају и можда је због тога утисак да нас нема много у јавности, али све оно што је важно за промоцију услова привредног амбијента имате прилике да видите. И врло смо транспарентни. На нашем сајту постоје сви уговори са страним инвеститорима, услови за привреднике, све што треба да се види - види се.

* Јесте ли успели да сагледате основне проблеме наше привреде?

- Оно што је по мени најважније, а сада ми је то потврдио и амбасадор Јапана, јесте

психолошки проблем. Ми још гледамо на државу као на мајку и оца која регулише сва кретања, не само у привреди, него и у свим другим сегментима друштва. Потпуно погрешно. Морамо да пређемо на стратегију оне чувене Кенедијеве реченице, коју су после многи понављали: „Види шта можеш ти да урадиш за себе и државу, а не шта држава треба да уради за тебе.“ Држава је ту да усмерава и ствара амбијент, а иницијатива, посвећеност, рад и резултати су на сваком од нас.

* Да ли је баш држава обезбедила тај амбијент за људе предузетничког духа?

- Наравно да то није на идеалном нивоу, али креће се у добром правцу. Приоритет нашег министарства управо је пословни амбијент и ми смо у претходне три године напредовали за 48 места на Дуинг бизнис листи Светске банке, која је главни показатељ лакоће пословања у земљама. Због тога смо дошли до повољнијег кредитног рејтинга Србије и до тога да су директне стране инвестиције у Србији у 2017. години биле 2,6 милијарди евра. Према томе, радимо на пословном амбијенту, донели смо низ законских решења која олакшавају пословање. Наш циљ је да уђемо међу првих десет на свету по лакоћи пословања.

* Све је то дивно, али сумњам да вам привредници аплаудирају на дуинг пласману. На шта вам се највише жале?

- Пре свега се жале на висока пореска оптерећења. И сам мислим да су висока, али у овом процесу финансијске консолидације још није могуће да их смањимо на ниво који бисмо желели. Али, радимо на томе. Министарство финансија ће вероватно ове године изаћи са свеобухватним решењима за растерећење привреде.

* Ако гледамо реално, Србија је једна од земаља која је током прошле године имала привредни раст око два одсто. Како поправити позицију на тој листи?

- Раст БДП-а је само један од показатеља економског развоја. Оно што је добро, јесте да смо ми три године заредом остварили привредни раст, а то се није догађало у прошлости.

* Било је и већег раста?

- Јесте, у једном тренутку смо имали четири и пет одсто, али смо следеће године имали пад од три одсто. Сад имамо мањи, али континуирани раст, прво 0,8 па 2,8 одсто, прошле године смо имали два одсто, у овој години ћемо имати 3,5-4 одсто. Оно што ми улива оптимизам да ће те стопе бити веће, јесте што смо завршили или завршавамо неке процесе које су наше комшије већ завршиле. Пре свега, мислим на финансијску консолидацију и суфицит који гарантује инвестиције, а завршавамо и процес приватизације који је био дуг, болан и у прошлости не баш праведан.

* Да ли баш завршавамо приватизацију? Више од сто предузећа је у потрази за приватним власником, а ту су и поништене приватизације...

- Треба раздвојити велика јавна предузећа попут ЕПС-а, Србијагаса, чија се приватизација још не планира, од предузећа са великим учешћем државног капитала као што су ПКБ, Симпо, Јумко, Петрохемија, Азотара, МСК... Они су у приватизационом портфељу Министарства привреде. До пре неку годину имали смо више од 500 таквих предузећа, сада их је остало 120. У многима проблем није само економски, већ и социјални, демографски и политички. На пример, према РТБ Бору је окренуто око 300.000 људи на истоку Србије и он не може да се реши на једноставан начин.

* Можда експресно не може да се реши РТБ Бор, али како не може да се реши питање његовог вечитог директора, господина Спасковског?

- Ја бих волео да је Спасковски и „остали спасковски“ једини проблем, он би се онда једноставно решио. Али није само проблем у директору. Тржишни услови су били такви да је РТБ Бор гомилао губитке, а сад је цена бакра скочила и он послује добро. У процесу смо тражења партнера за РТБ Бор и мислимо да би било контрапродуктивно радити било какве кадровске промене сад када ће за месец-два бити објављен јавни позив за стратешког партнера.

* Много се полаже у стране инвестиције које субвенционише наша држава. Да ли ће се и кад престати са праксом субвенција?

- Засад не размишљамо да престанемо. Нема ниједне земље која је по привредној снази као Србија, а да се развила без страних инвестиција. Ми смо законом изједначили домаће и стране инвеститоре и постоји забуна у јавности да је ту неко фаворизован. Наравно да имамо више страних инвестиција, јер напољу има више новца, али сви имају иста права. Имамо око 50 пројеката са субвенцијама од почетка 2016. и треба знати да се субвенције, у просеку, враћају после 16 месеци. Осим тога, ми не дајемо те паре унапред, већ по траншама, а инвеститор мора да испуни одређене услове да би их добио.

* У тим компанијама је махом ангажована нискоквалификована радна снага која ради за релативно мале плате. Може ли држава да утиче да те плате буду пристојније?

- То су махом производне фирме које ангажују радну снагу са средњом стручном спремом, али нама и јесте био интерес да идемо на интензивно запошљавање јер је незапосленост била 26 одсто. Што се плата тиче, компаније које су дошле раније полако реинвестирају и доводе те плате на добар ниво за наше услове. Оно где држава може да се умеша јесте да кроз уговоре с инвеститорима у једном члану предвиђамо да плате морају бити 20 одсто више од минималне зараде. Остало је питање тржишта.

* Да се пребацимо на политички терен. За власт, Вучић је за све заслужан, опозицијаје за све крива. Могу ли се тензије мало релаксирати?

- Одувек је у политици било тензија. Оно што нама сада недостаје је конструктивнији прилаз опозиције одређеним политичким темама. Осим негације свега што власт уради, нисам видео ниједну добру политичку идеју.

* Можда имају, али немају где да их изложе?

- Па, ево имали сте позив председника Републике да се разговара о Косову. Сви су то само дочекали на нож.

* Свалисте све на опозицију. Да ли има и кривице власти?

- Можда сам превише субјективан, јер знам да колеге у Влади искрено желе да ураде добре ствари за Србију и да желимо да превазиђемо ситуацију да се са неком новом влашћу стално враћамо уназад. Хајде да свака следећа власт нема дилему по питању кључних националних интереса.

О кошарци

* Као бивши кошаркаш, шта сте из спорта могли да пренесете у политику где се најчешће игра прљаво?

- После утакмице играчи једни другима честитају или оду на пиће. У политици ретко, али има и тога. Ја сам и даље спортиста, али рекреативно. Сад играм тенис. Био сам члан генерације Партизана са Драганом Кићановићем на челу, која је 1978/79. освојила и првенство и куп и Куп Радивоја Кораћа. Нажалост, ја сам се пред крај те сезоне тешко повредио и то је за мене био крај.

* Је ли вам жао због овога што се данас догађа КК Партизан?

- Јесте, и волео бих да му иде боље, али и у спорту је као и у животу - није све узлазна линија. Неки пут се крене надоле, али изабрано је ново руководство и надам се да ће ствари кренути набоље.

извор: Блиц